ESTETIZACIJA FORME U DOMENU ZELENE ARHITEKTURE

Abstract

Zelena arhitektura je doživela procvat šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka kao posledica rastuće svesti o potrebi za očuvanjem životne sredine. Kratkotrajni ekonomski šokovi i novo-nastali pokreti za očuvanje životne sredine su možda bili inicijatori novog trenda, ali je isti nadživeo kontekst u kome je nastao. Prednosti održive arhitekture bivaju ubrzo prepoznati i utemeljeni kao standard za godine koje dolaze. Ekološki aspekt arhitekture odn. građevina, o čemu se nekad uopšte nije vodilo računa, danas postaje ključno pitanje. Loše projektovane zgrade crpe prirodne izvore i uništavaju životnu sredinu. U eri rastućih cena energije i degradacije prirodnih resursa, potreba za održivom arhitekturom postaje nužnost, a korišćenje ekoloških materijala imperativ. Kao takav, on nosi sa sobom i niz izazova. Prilikom izgradnje građevina koje se nazivaju “zelenim”, izbor materijala je značajno ograničen, cena istih je često veoma visoka, a tehnologije su još uvek nove i nedovoljno istražene. Održivost i ekološki aspekt zelene arhitekture nije dovoljan da bi ista bila prihvaćena i u javnosti. Tome u prilog govori i neslavan epilog solarne arhitekture iz sedamdesetih godina dvadesetog veka, koja i pored svoje održivosti i ekološke prosvećenosti nikad nije bila prihvaćena od strane šire javnosti. Mnogi kao glavni razlog navode naglasak na funkciju, ali ne i formu. Od zelene arhitekture dvdesetprvog veka se očekuje da kombinuje ove dve kategorije i samim tim predstavlja inovaciju – kako u pogledu funkicije, tako i u pogledu forme. Predmet istraživanja ovog rada je forma objekta koja nastaje i koja se “čita“, a koja proizilazi iz konteksta i konkretnih uslova lokacije na terenu gde se objekat gradi. Kontekst je shvaćen u najširem mogućem smislu. On obuhvata postojeće oblike u prostoru i vremenu, ali i istorijsko i kulturno nasleđe.